У недјељу, 01. марта 2026. године Господње, литургијским сабрањем у нашем манастиру торжествено је, у присуству великог броја вјерника, прослављена Недјеља Православља. У овој недјељи Црква прославља свештени спомен васпостављања поштовања светих икона 843. године, за вријеме царице Теодоре и патријарха Методија, након дугог гоњења икона у VIII и IX вијеку. Због тога се ова […]
Читај више →
Молитвено смо прославили Светог апостола Онисима и Светог Теодора Комоговинског. Свету литургију у нашем манастиру служио је Високопреподобни архимандрит Теофил, игуман осовички, уз саслужење протонамјесника Славка (Дебељака) и јеромонаха Илариона осовичког. По заамвоној молитви, а у спомен на чудо Светог Теодора Тирона, освећено је кољиво у част овом светом великомученику Христовом.
Читај више →
Прва субота Великог поста – Синаксар Стихови: Храном од кољива храни Тирон град; храну оскверњену чини непотребном. У овај дан, у суботу прве седмице поста, празнује се преславно чудо са кољивом светог и славног великомученика Теодора Тирона. А догодило се овако: Јулијан Одступник примио је скиптар царства после Констанција, сина Константина Великог, и од вере […]
Читај више →
Благовољењем и љубављу Оца и Сина, и садејством Духа Светога, а жељом, вољом и трудом краља Драгутина Немањића – потоњег преподобног монаха Теоктиста – подиже се у долинама Усоре и Соли манастир посвећен Благовјестима Пресвете Богородице, који постаје дом молитве и прибјежиште свим хришћанским и потребитим душама.
Манастир Осовица убраја се међу најстарије православне светиње у овом дијелу тадашње Босне. Настанак ове светиње везује се за личност краља Драгутина Немањића (потоњег преподобног монаха Теоктиста), који је од 1285. до 1316. године управљао долинама Усоре и Соли, те био задужбинар многих знаменитих светиња овог ширег географског подручја.
Манастир се први пут документовано помиње 1330. године, о чему свједочи манастирски печат са натписом: „ИС + ХС, образ Благовјести Пресвете Богородице, љета 1330, манастира Осовице“.
У 16. вијеку постојање Осовице потврђује и податак да је игуман осовички, архимандрит Леонтије, послао у Хиландар икону, молећи тадашњу братију хиландарску да се моли за његово осовичко братство и породицу из које потиче.
Помен о манастиру налазимо и у Рачанском и Беочинском помјанику, у којима се јасно наводе имена јеромонаха Исаије, монаха Ефтимија и Аксентија осовичких.
У попису Босанског санџака из 1604. године помиње се калуђер Аврам који „баштини посјед у Горњој Лепеници“. У Липљанском псалтиру из 1616. године налазимо запис да је у манастиру Осовици у чин јеромонаха рукоположен јерођакон Симеон.
Манастир је разорен 1699. године, послије аустро-турског рата, када су Турци запалили светињу и забранили њену обнову. До 1800. године остатке манастира разградио је кобашки бег, а око 1850. године населио српске породице на манастирском мјесту, настојећи да се затре сваки траг ове светиње.
Послије Првог свјетског рата, 1918. године, прота Тома Анђелић биљежи да су Аустроугари приликом анексије Босне однијели старе рукописе из манастира Осовице. По Божијем промислу, 1964. године породице са манастиришта се селе, остављајући мјесто поново слободним.
Љубављу Пресвете Богородице, стари осовички темељи манастира пронађени су 2003. године, када су их открили свештеник кобашки Славиша Топић и господин Верољуб Малетић.
Велика и историјска обнова, благословом, љубављу и молитвама митрополита бањалучког Г. Г. Јефрема, отпочела је 2008. године. У наредним годинама обнавља се литургијски и духовни живот, оживљава манастирско братство, а истовремено траје и детаљна материјална обнова манастира.
Воља Пресвете Богородице да у долини ријеке Манастирице подигне свој дом потврђена је и доласком Њене чудотворне иконе Богородице Тројеручице, која је у манастир Осовицу из Хиландара пристигла 30. октобра 2016. године.
Манастир Осовица, након многих тешких година, свој коначни и цјеловити облик задобија 2017. године, када Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј врши велико освећење манастира, чиме започиње ново, васкрсло поглавље његове историје.
Ова велика светобогородична светиња подигнута је трудом и љубављу благочестивих православних хришћана са свих страна свијета, као и других народа, који су својим даровима и молитвама допринијели њеном поновном васкрсењу.