Света мученица Параскева – Петка

315-2Света мученица Параскева – Петка

Рођена у граду Иконији од родитеља богатих и христољубивих. По смрти својих родитеља поче девојка Параскева раздавати своје имање бедним и невољним све у име Христа Господа. Кад наста гоњење у време Диоклецијана Параскева би изведена на суд пред кнеза те земље. Кад је упита кнез за име, она рече, да се зове хришћанка. Кнез је укори, што не каже своје обично име. А Параскева му рече: „требаше прво да ти кажем име вечнога живота па онда име временог живота“. После шибања баци је кнез у тамницу, где јој се јави ангел Божји и исцеливши је од рана утеши је. Молитвом поруши све идоле у храму незнабожачком. После дугих и љутих мука би мачем посечена, и пресели се у живот вечни.


Свети Арсеније архиепископ Пећски

Велики јерарх српске цркве и наследник св. Саве, Арсеније беше родом из Срема. Још у младости замонаши се и предаде се искрено свесрдном подвигу ради спасења душе. Но чувши за дивну личност и делатност Св. Саве Арсеније оде к њему у Жичу, где га Сава љубазно прими и уврсти у братство Жичко. Видећи ретке врлине у Арсенију, Сава га ускоро постави за игумана Жичке обитељи. Када Мађари навалише на земље српске, посла Сава Арсенија на југ, да тражи за архиепископију неко место склонитије од Жиче. Арсеније изабра Пећ, и ту сагради манастир и цркву св. апостолима, која се доцније прозва црква Вазнесења Господња. Пред свој други полазак за Јерусалим Сава одреди Арсенија себи за наследника на архиепископском престолу. А када Сава при повратку умре у Трнову, Арсеније навали на краља Владислава, да пренесе тело Савино у српску земљу. Мудро управљао црквом 30 година, и упокојио се у Господу 28. окт. 1266. год. На олтарном зиду Пећског храма стоји написано: „Господи Боже нашъ вонми, пос!ти и благослови храмъ сей… помените же и мене гр!шнаго Арсенија“. Сахрањен ту у Пећском храму.

Тропар (глас 8):Наставниче милости, учитељу Православља, богонадахнути украсу архијереја, оче наш, јерарше Арсеније, заступниче сиромашних, ризницо милосрђа која је отворена за све: Моли Христа Бога да просвети душе наше, да не би никада заспали на смрт.


Свети мученик Терентије и Неонила и седморо деце њихове

Блажени Теренције и Неонила беху из Сирије, и васпитаваху децу своју у вери и побожности. Деца им се зваху: Сарвил, Нит, Јеракс, Теодул, Фотије, Вилија и Евникија. Оптужени због вере у Христа, родитељи бише заједно са својом децом изведени на суд. На суду они исповедише Христа истинитог Бога а наружише и исмејаше идоле. Зато их обесише и немилосрдно стругаше; при томе им ране заливаху љутим сирћетом и сољу, а огањ букташе испод њих. Свети мученици трпећи муке мољаху се и тихо подстрекаваху један другога на мучеништво. Бог се не оглуши о њихову молитву и посла им Своје свете анђеле, који их ослободише окова и исцелише им ране. Видећи ово изненадно ослобођење од окова и исцељење од рана, незнабошци се препадоше. I одмах свете мученике бацише у тамницу. Сутрадан их изведоше и моткама тукоше, па их на точкове привезаше и без милости мучише. Али благодаћу Божјом они остадоше неповређени. После тога свете мученике бацише зверовима да их поједу, али опет остадоше неповређени, јер се зверови показаше према њима кротки као овце. Онда их вргоше у казан пун кипеће смоле, али се тог часа огањ угаси и казан охлади и смола претвори у хладну воду. Видећи да никаква мучења не могу да нашкоде мученицима, незнабожни мучитељи им мачем одсекоше главе. I тако блажени страдалци примише венце мучеништва.

Тропар (глас 4):Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.


Свети Стефан Саваит 

Писац многих красних канона. Подвизавао се у обитељи св. Саве Освећеног. Доцније био епископом, и мирно се упокојио 807. год.


Свети Атанасије патријарх Цариградски 

Противник уније с Римом, насупрот свом претходнику Јовану Векку (1275– 1282.). Од детињства аскет и молитвеник. Омиљен код народа он изазва негодовање код неких свештеника због своје моралне строгости. Повуче се у свој манастир на гори Гану где се подвизаваше још строжије него пре. Јавио му се сам Господ Христос и благо га укорео, што је оставио стадо вуковима. Када прорече дан земљотреса у Цариграду, цар Андроник поново га врати на престо патријаршијски, мимо његове воље. По том поново се тајно удаљио на подвиг. Упокојио се у својој 100. години живота. Чудотворац и прозорљивац.


Свети Димитрије епископ Ростовски 

Велики јерарх, проповедник, писац и подвижник. Родио се близу Кијева 1651. год. а упокојио се на молитви 1709. год. Поред многих славних поучних дела својих нарочито се прочуо преводом и издањем „Жития Святыхъ“. Предвидео смрт своју на три дана и упокојио се на молитви. Велико светило цркве руске, и православне уопште. Имао небесна виђења у свом животу; послужио Господу ревносно и преселио се у царство небеско.


Мудри архијереј свети Арсеније
Своју моћ чудесну и данас не крије,
Он притиче Богу с благим молитвама,
И помаже верним Христовим слугама;
Он приступ имаде код вишњега Бога,
Јер се удостоји царства небескога.
Када Шишман љути, владалац Бугара,
Обитељ у Пећи хтеде да похара,
Коначи му војска близу манастира,
Ал те ноћи црне не имаде мира.
Стуб огњени сјајан од неба се јави,
Шишманова војска страхом се престрави,
Па побеже војска трагом без обзира
Од светиње Пећске где светац почива.
Бог дарова венац силине и славе
Наследнику дивном светитеља Саве.
Он настави дело славног претходника
Те са светим Савом поста роду дика.
Ми молимо сада светог Арсенија,
Благодат његова на нам’ да просија.


РАСУЂИВАЊЕ

Свети Димитрије Ростовски био је светитељ старога и правога кова отачкога. Он није само писао прекрасне поучне књиге него је и примером светлио пастви својој. Био је велики испосник и молитвеник. Толико је смирен да је чак и семинаристе у семинарији својој молио, да се моле Богу за њега. Кад год би сат откуцавао часове он је устајао на молитву и читао „Богородице Дјево, радујсја!“ Када је бивао болестан — што му се често дешавало — он је молио семинаристе, да сваки од њих очита за њега по пет пута. „Оче наш“ с мишљу на пет рана Господа Исуса Христа. Једном му се јави св. Варвара и рече му с осмејком: „зашто се молиш по латински?“ То јест, зашто се кратко моли Богу. Од тог укора, и ако благог, он беше у очајању. Но она га охрабри рекавши му: „не бој се!“ Другом приликом јави му се св. Орест мученик (10. нов.), баш када је св. Димитрије писао његово житије, и рече му: Ја сам претрпео веће муке за Христа него што си ти написао.“ Па му показа леви бок и рече: „то ми је прободено усијаним гвожђем.“ Онда му показа леву руку, и рече: „ту сам засечен.“ Најзад му показа ногу више колена и рече: „а ово ми је косом расечено.“ Када св. Димитрије размишљаше, који је то Орест, и да ли је то онај из Петочисленика (13. децембра), погоди му светитељ мисао и рече му: „нисам ја онај из Петочисленика, него тај чије си ти житије сад написао.“


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам страшну казну Божју над Иродом (Дела Ап. 12), и то:
1. како се с гордошћу узвиси Ирод, и народ га слављаше као Бога;
2. како га уједанпут удари ангел Божји јер не даде славе Богу;
3. како изеден од црви издахну.


БЕСЕДА

о молитви Богу да спасе душу од прашине
Спаси ме од прашине, да не потонем (Пс. 68, 14).
Прашином је, браћо, обучена душа наша, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске, које нас привлачи к себи, али је још пространије неизмерно царство духовно, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама, војници смо у пролазним шаторима. Господе, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани, који се најпре подавао прашини, док није увидео, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима, непријатеља, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем, и не боји се; не боји се прво себе, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник, и ангели Божји заштитници — шта му може човек, шта демон, шта свака прашина?
О Господе Боже наш, триипостасни и једини, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег, спаси нас по милости Твојој, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.