Света великомученица Ефимија

Света великомученица Ефимија

Ова светитељка празнује се 16 септембра, када је и пострадала. На овоме месту пак спомиње се чудотворство њених чесних моштију, пројављеноза време IV Васељенског Сабора у Халкидону. Тај Сабор би сазван у време цара Маркијана и Пулхерије 451 год. после смрти цара Теодосија Млађег. Повод за сазив овога Сабора дала је јерес Диоскора патријарха Александријског и Евтихија архимандрита Цариградског, који су распростирали лажно учење као да у Христу Господу нису биле две природе, божанска и човечанска, но само једна, божанска. На овоме Сабору највиднију су улогу играли Анатолије патријарх Цариградски и Јувеналије патријарх Јерусалимски. Пошто се препиркама и доказивањима с обе стране не може доћи ни до каквог опредељеног решења, то патријарх Анатолије предложи, да и православни и јеретици напишу своје вероисповедање, па да их положе у ковчег, у коме стајаху мошти св. Ефимије. На то се сви сагласише. Два вероисповедања буду, дакле, написана и постављена на прси великомученице, ковчег затворен и царским печатом запечаћен, још и стража војничка постављена. Тада сви проведоше три дана у посту и молитви. Четвртога дана, када гроб отворише, видеше православно вероисповедање у десној руци светитељке, а јеретичко под њеним ногама. Тако се спор Божјом силом решиу корист Православља. У време цара Ираклија мошти св. Ефимије буду пренете из Халкидона у Цариград, у цркву њенога имена, близу хиподрома. Иконоборни цар Лав Исаврјанин нареди те се те мошти баце у море; но чудесним начином ковчег би пренесен на острво Лимнос и положен у цркву св. муч. Гликерије. Тек у време царице Ирине ковчег с моштима поново буде враћен у Цариград на своје старо место.Изових моштију с времена на време текла је крв, која је помагала болним и невољним.

Тропар (глас 4):

Зато што си заволела Женика твога Христа, и свећу твоју светлу припремила, засијавши врлинама, свехвална Јефимијо, постала си Његова невеста и венац страдања од Њега примила: Избави од беда све нас који поштујемо свету успомену твоју.

Света Јелена

Света Јелена, велика кнегиња руска, пре крштења звана Олга. Жена кнеза Игора. Крштена у Цариграду од патријарха Полиевкта. Велика ревнитељка вере православне у Русији. Упокојила се 969 год.

Тропар (глас 1):

Уперивши твој ум крилима богоразума, узлетела си изнад видљивих твари, желећи Бога и Творца свега. Њега си пронашла и ново рођење крштењем си примила, наслађујући се са Дрвета Живота, заувек пребивајући нетрулежна, Олго свеславна.

Преподобни мученик Никодим

Родом из Елбасана. Био жењен и имао деце. Заваран од Турака он прими Ислам и насилно преведе и децу своју у Ислам, осим једног сина,који одбеже у Св. Гору и замонаши се. Никодим оде у Св. Гору, да доведе сина натраг, но Св. Гора на њега учини такав утисак, да се он покаја, врати у веру Христову и замонаши. Три године је оплакивао своје одступништво, па се најзад реши да се врати у Албанију, да откаје свој грех тамо где га је и учинио. Врати се, дакле, изјави пред Турцима, да је он хришћанин и би посечен 11. јула 1722 год. Његове чудотворне мошти и данас леже целе и целебне.

Преподобни мученик Нектарије

Родом из Вриула у Малој Азији. У 17 година насилно потурчен. Имао сличну судбу као и св. Никодим. Када се као Турчин јавио својој мајци, ова му викне: „одлази од мене, не познајем те. Ја сам те родила као хришћанина а не као Турчина.“ Он се горко покаја, оде у Св. Гору и тамо у скиту св. Ане замонаши се. Решен да погине за Христа и тиме опере свој грех он оде опет у Вриул, где пострада. Посечен за Христа од Турака у свом месту рођења 11 јула 1820 год. у 21 год. својој.

Покајнике Господ љуби,
Он за њих пострада,
На кајање Он грешнике,
Призива и сада.
Покајница Олга беше,
Крштењем се роди,
И од таме народ руски
Крстом ослободи.
А Никодим Елбасанац
Христа се одврати,
Покаја се, поврати се,
И грех крвљу плати.
Нектарије из Азије,
Цветак још незрели,
Потурчи се из незнања,
Ангеле уцвели.
Покаја се, и тугова,
Поток суза проли,
И смрт више од живота,
Смрт болну заволи.
Чалму скиде па је врже
Пред грозног судију –
Оде глава за крст часни
Светом Нектарију.
Покајнике Христос љуби
И љубиће довек.
Ко је Христу тако мио
Ка’ покајан човек?

РАСУЂИВАЊЕ

Промена среће најтеже удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце, и унапред се оружа против њих, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат, а кћери да уче прести вуну, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар, велики војвода велики победилац, би од завидљиваца оклеветан код цара, и на основу клевета ослепљен, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите Велизару, кога срећа високо уздиже, а завист обори и очију лиши!“ Није ли човјек на војсци на земљи? говори праведни Јов (7, 1). Треба, дакле, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: гле, и да ме убије, опет ћу се уздати у њ (13, 15)!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно просветлење лица Мојсејева (II Мојс. 34), и то:
1. како се Мојсеју, после разговора с Богом на Синају, лице просветли светлошћу;
2. како народ виде и не смеде приступити к Мојсеју, те он стави покривало на лице своје;
3. како се од срдачне молитве и општења с Богом лице у богоугодника просветљава.

БЕСЕДА

о послушности и понизности
Тако ви млади слушајте старјешине,
а сви се слушајте међу собом,
и стеците понизност (I Пет. 5, 5).
Ево начела праве саборности православне! Она се заснива на безусловној послушности млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и на смерности и старијих и млађих. Понизност је добра реч, но још боља је смерност, а најбоља смиреномудріе; управо смиреномудрије одговара тачно грчкој речи, коју је апостол и употребио у својој посланици, а смиреномудрије означава ниско мишљење о себи а високо о Богу, и непрестано признање немоћи своје, незнања свога, злобе своје, недостојанства свога, а непрестано признање Божје моћи, Божје мудрости, Божје милости, и Божјег достојанства.
Бог је једини цар људи. Зато се Бог и противио жељи народа израиљског, да им се постави цар од људи. Бог царује, а људи служе Богу. И они који старешују и они који се покоравају подједнако су слуге Божје. Кад се зна и призна, да је Бог цар а сви људи слуге Божје, онда је тиме постављен темељ саборности, темељ друштву ангелском. На томе темељу онда зида се дом Божји, друштво ангелско, помоћу послушности млађих према старијима, и на узајамној послушности равних међу собом, и на смиреномудрију свих. Овим начином избегавају се два страшна зла у свету: тиранија, т. ј. насилно владање једнога над свима, и анархија, т.ј. многовлашће, избегава се монотиранија и политиранија.
Начело саборности начело је органско, т.ј. животно. То је начело узајамне службе, узајамне помоћи и узајамне љубави. Нека нас Бог умудри, браћо, да прибегнемо овом спасоносном начелу у животу нашем.
Господе Исусе, послушни и смерни Човекољубче, усади у нама и укрепи послушност закону Твом, и узајамну послушност из љубави, и смиреномудрије пред неисказаном силом и мудрошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.