Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт
Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт
У време цара Прова, у III столећу, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.“ Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медведицу вукући је за уши, да би га растргала, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, на послетку, те посекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима.
Тропар (глас 8):У Тројици хваљени Бог, тројицу мученика прослави, Трофима, Савастија и Доримедонта. У Њега вероваше и ђавола победише: Њиховим молитвама, Христе Боже наш, смилуј се на нас.
Свети мученик Зосим пустињак
Неки кнез Киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „заповеди, да дође један звер, па да и ми сви верујемо!“ Св. мученик се помоли Богу, и заиста појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.
Свети Теодор кнез Јарославски
Праведан и милостив, пред смрт примио схимну и упокојио се 1298. год.
У пустињу суху, од људи далеко,
Свети Зосим беше зарана утек’о,
Да се у самоћи разговара с Богом,
И проводи живот у труду премногом,
У молитви, посту, у ноћноме бдењу,
И у спасоносном богоудубљењу.
Ко ангел у бдењу, као див у вери,
Незлобност његову осетише звери.
Мрзитељи људи заволеше свеца,
Послушна му беху као оцу деца.
А милосан светац милошћу их кроти,
Звер се одазива добротом доброти,
И доброту памти, и злом је не враћа,
Добротвору своме захвалношћу плаћа.
Прогоњен од људи, зверовима мио,
Међ зверове Зосим беше с’ уселио,
Но зверови – људи открише му село,
Мукама му љутим уморише тело.
Сад се Зосим свети на небу радује.
Са свецима многим у Рају ликује.
И моли се за нас да брод пребродимо
И у Рају са њим да се веселимо.
РАСУЂИВАЊЕ
И мртви осећају и знају добра дела, која им се чине. У то хришћанин не треба да има никакве сумње. Добро дело као електрична струја шири се по целом небеском свету. Неки чиновник царски Магистријан би послат од цара некуда по важном послу. Путујући угледа Магистријан човека ништа мртва, потпуно нага. Он се сажали, скиде своју кошуљу, обуче мртваца и чесно сахрани. После извесног времена догоди се несрећан случај с Магистријаном, на име: он паде с коња и сломи ногу. И лежаше дуго болан у постељи. Једном се сабра к њему неколико лекара, да се посаветују о болести његовој. Лекари нађоше, да се нога мора одсећи. Те ноћи Магистријан није могао спавати, него је само туговао и плакао. У поноћи јави му се на једном неки човек, и упита га: „што плачеш?“ Када му Магистријан објасни, онда непознати човек истрља руком болесну ногу, и нога постаде здрава. „Ради Бога, реци ми, ко си ти?“ упита Магистријан. На то му непознати рече: „погледај на мене и види, зар ова кошуља није твоја? Ја сам онај, кога си ти видео нага мртва, и кога си обукао у ову кошуљу. И ево за твоје добро дело посла ме Бог, да те исцелим. Благодари Богу!“
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам грех цара Асе и казну Божју (II Днев. 16), и то:
1. како Аса, уплашен од суседног цара, узе из храма Божјега злато, да њиме купи савезника у цару Сирском;
2. како га цар Сирски узевши злато изневери;
3. како Бог попусти тешку болест на Асу.
БЕСЕДА
о тузи Христовој
Сад је душа моја жалосна; и шта да
кажем? Оче, сачувај ме од овога часа;
али зато дођох на час овај (Јов. 12, 27).
У овај свет земаљски ништа реалније није ушло од Господа Исуса Христа, ништа реалније као Бог и ништа реалније као човек. У истини сав овај свет изван Исуса Христа изгледа призрак. Ни земља ни вода ни ваздух ни светлост немају ни изблиза ту реалност коју има Он. Гле, све ће ово проћи, а Он ће остати. Ваистину Он је камен темељац једног непролазног света, и само онај, или оно, што се припије чврсто уз тај камен, моћиће суделовати у том непролазном свету, непролазној реалности. Бурни али немоћни таласи времена срдито су ударали, и данас ударају, час о реалност Божанства Христова час о реалност Човечанства Његовог. Јер колико је требало хришћанима труда, да отварају очи безбожницима, и доказују Божанство Христово, толико им је требало труда, да отварају очи јеретицима и доказују Његово Човечанство. Но Дух Свети свезнајући постарао се унапред, и преко Јеванђелиста спремио оружје хришћанским борцима унапред. Сад је душа моја жалосна. Зар би Господ осећао жалост, да није био прави човек, подложан свима немоћима телесне природе изузев греха? И не само жалост но и страх: Оче, сачувај ме од овога часа. Ово говори немоћна природа човечја, која се грози смрти (јер о смрти је реч), али не грешна него безгрешна природа човечја, јер Господ одмах додаје: али зато дођох на час овај. Видите ли, колико је важна смрт Христова? Ми смо њоме искупљени, њоме спасени. Нека се нико, дакле, не зауставља једино на науци Христовој, него нека се пренесе на Голготу и посмотри са ужасом крваву жртву на Крсту, која је принета за грехове наше, за спасење наше из смрадне чељусти змије преисподње.
О Господе Исусе, пострадавши нас ради и нашега спасења ради, помилуј нас још једанпут, и још једанпут. Теби слава и хвала вавек. Амин.