Свети пророк Авакум

Свети пророк Авакум

Син Асафатов, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор, цар вавилонски, удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се после опет врати у Јудеју, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: „Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе, Вавилона не видех, и јаму не знам где је“. Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. „Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог“, викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

Тропар (глас 2):Пророка Твога Авакума, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Света мученица Миропија

Рођена у Ефесу од родитеља хришћанских. По смрти оца пресели се с мајком на острво Хиос, где и пострада за Христа. Страдање ове свете девице догоди се ускоро после страдања и смрти славнога мученика Исидора војника (в. 14. маја). Када мучитељи посекоше Исидора, храбра Миропија тајно узе тело његово, окади га и чесно сахрани на једном нарочитом месту! Опаки кнез Нумеријан чу, да је тело мучениково украдено, и хтеде стражаре погубити. Сазнавши да ће невини људи пострадати због њеног дела, блажена Миропија пријави се сама власти и признаде, да је она тело мучениково узела и сахранила. По наредби кнежевој света девица Христова би љуто шибана по целоме телу, и најзад, сва рањава, бачена у тамницу. Но, Господ не остави Своју мученицу без утехе. У поноћи обасја тамницу небеска светлост, и јави се много ангела, са светим Исидором у средини. „Мир ти, Миропијо“, рече јој свети Исидор, „Дође молитва твоја к Богу, и скоро ћеш бити с нама, и примићеш венац што ти је припремљен“. Зарадова се света страдалница, и у том часу предаде дух свој Богу. Од њенога тела изађе благоухани мирис, који испуни сву тамницу. Један од стражара видећи и осетивши све ово, поверова у Христа, крсти се, и ускоро и сам мученичку смрт прими. Пресели се света Миропија у вечност 251. године.

Свети Урош, цар српски

Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји. Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар. За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти су након упокојења лежале у „манастиру Светог Уроша“ у Неродимљу. Српски монах Христифор је 11, маја 1705, пренео Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јазка су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јазка, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност. Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског. У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана [тиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.СВЕТА ЈЕЛЕНА мајка Светог цара Уроша V и супруга цара Душана. Побожна, православна, христољубива и човекољубива, преставила се у миру као монахиња Јелисавета у својој задужбини манастиру Матејчи код Куманова, примивши пред смрт велики монашки образ са именом Евгенија. Још за живота сматрана од Светогораца за светитељку. На њен гроб у манастир Матејчу долазиле су жене нероткиње или оне којима се не држе деца или које немају материнског млека, и молиле јој се и палиле свеће. У старим типицима и записима назива се блаженом и светом. Године 1643, октобра 16, Српски патријарх је послао део њених светих моштију Руском цару на поклон. Њена света десна рука чува се данас у манастиру Савини у Боки Которској (и то од 1759. године), а њено свето име унето је и у стихиру Српским Светитељима и Просветитељима. Света царица монахиња Јелена – Јелисавета упокојила се 7. новембра 1376. године.

Тропар (глас 3):Као младић си процветао отаџбини твојој, добротом украшен, и неправедну и вечну смрт си примио, Уроше свеславни. Царскога корена корене слатки, иако на време ниси сазрео, у Господњу житницу си се уселио и велику жалост твојим сродницима си оставио. Моли се за нас, који прослављамо свету успомену твоју.

Преподобни Атанасије, затворник печерски

Овај свети човек после дугог подвига умре, и би од братије опран, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране, нађоше га где седи и плаче. Потом се затвори у келију, и дванаест година још проживе, о хлебу и води једино, ни с ким не проговоривши речи. Упокоји се у Господу 1176. године.

Свети Иса, епископ циклански

Један из тринаест отаца сиријских (в. 7. маја). Велики чудотворац. Реку из даљине навратио молитвом у близини града Циклана. Мошти му почивају у цркви његовог имена у Циклану у Сирији.

Преподобни Јоаникије Девички

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље), од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

Тропар (глас 1):Просветио си се постом, молитвама и божанском благодаћу, озаривши крајеве Земље светло и побожно. Од Бога си примио дар чудеса, да лечиш болести и изгониш зле духове из људи, који са вером притичу ка твојим светим моштима, свети оче наш Јоаникије: Слава Ономе који ти је дао благодат, слава Ономе који те је укрепио, слава Ономе који кроз тебе свима дарује исцељења.

Као ветар прође Душанова сила,
Урошева оста за навек светиња.
Нејак у насиљу, силан у врлини,
Силан у врлини, правди и истини,
Урош Христа Бога свом душом заљуби,
Па задоби небо а земљу изгуби.
Грех никакав душу њему не искриви
Побеђен победи, умртвљен и – живи.
Сви велможи српски, горди, плаховити,
Не могоше живи оно учинити,
Што сад мошти чине Уроша светога,
Божјег угодника, Уроша Силнога.
Не царују људи богати прашином,
Но богати правдом и Божјом истином;
Зацарени Урош и сада царује,
И народу своме муке ублажује;
Молитве у Рају пред Христа узноси
Милост роду своме од Господа проси.
О Уроше царе, свети, племенити,
Помози нам закон Божји испунити!

РАСУЂИВАЊЕ

„Ко је дошао из онога света да нам јави?“ Тако се питају неверници. Треба им одговорити: покајте се за грехе ваше, ако хоћете да дознате; удостојите се, и видећете. Св. Авакум путовао је с ангелом. Св. Миропија видела је мноштво ангела, и међу овима св. Исидора мученика. Св. Атанасије Печерски два дана био је мртав за овај свет а жив само за онај. По повратку му душе у тело, скупише се око њега и питаху га: како оживе? шта виде? шта чу? Он ништа не хте говорити, будући сав у ужасу од онога што је видео у ономе свету, но само рече: „спасвајте се!“ Када много навалише на њ, да им каже шта више од онога што виде по смрти, он одговори: „ако вам и кажем, нећете веровати, нити ћете ме послушати.“ На поновно наваљивање он рече између осталога: „кајте се свакога часа, и молите се Господу Исусу Христу и Његовој пречистој Матери.“ И у наше дане бивају случајеви обамирања. И виђења и искази свију оних који обамиру и у живот се телесни поново повраћају не противрече једни другима него се допуњују. На име: сваки умрли види један део онога света, који је преогроман, несравњено већи од овога света. Многи на смрти виде своје сроднике, давно умрле, и са њима разговарају. То је без мало обична појава. 1926.г. у селу Вевчанима био је на самрти Мелетије П. разговарао је са својом децом, умрлом пре 20 година. Кад су му живи сродници рекли: „ти бунцаш!“ он одговори: „не бунцам, него разговарам с њима као и с вама, и видим њих као и вас.“

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам греховни пад Адама и Еве, и то:
1. како Адам и Ева пре греха беху обучени у невиност, и не видеше себе нагим;
2. како после греха Адам и Ева видеше себе нагим и скрише се од Бога;
3. како је свака врлина одећа и сваки грех разголићење.

БЕСЕДА

о радосним откровењима у првој реченици
У почетку створи Бог небо и земљу (Постање 1,1).
Како је збијена и пуна свака реч Божја! Као савијено платно, које се може носити под пазухом, и које се може распрострти по трави на дуго и на дуго. Како нам много и много драгоценог блага открива ова реч Божја: у почетку створи Бог небо и земљу! Она нам казује пре свега, да је Бог једини вечити и нестворен. И ово прво откровење чини нам прву радост неисказану. У овом вртлогу промене и пролазности нас радује неисказано то, што је Творац наш изнад промене и пролазности. Она нам, даље, казује, да је једини и добри Бог Творац света, а чим је Творац то и Сведржитељ и Промислитељ. И ово друго откровење чини нам другу радост неисказану. Свет није приозашао од безумља или од случаја, без смисла и намене, него је произишао од Бога Свемудрога, Свезнајућег, свемилостивог, који њим и управља водећи га смисленоме циљу. Она нам, даље, казује, да је овај свет имао почетак, те ће следствено имати и свршетак. И ово треће откровење чини нам радост неисказану. Јер жалосно би било, да је овај свет вечит и да су сви циљеви, ближи и крајњи, само у њему, што би ваистину проузроковало вртлог у разуму мудраца и жалост у срцу праведника. Она нам, најзад, казује, да је Бог створио два света, небески и земаљски, или безтелесни и телесни. И ово четврто откровење чини нам четврту радост неисказану. Као што сад дижемо поглед у висину и радујемо се сунцу, месецу и звездама над главама нашим, тако ми уздижемо дух свој к духовноме свету, сличноме нама но чистијем и светлијем од нас – ка свету ангелскоме, и радујемо се, јер знамо, да има један свет бољи од нашега, у који ћемо се и ми уселити, и као заморени путници вратити се дома и одморити се. О како би тужно лутао поглед људи по земљи, само по земљи, кад не би било звезданога неба! И како би тужно лутао дух људи по свету материјалном, кад не би било света духовног, небеског!
Господе Свеблаги, слава Ти и хвала. Теби једином слава и хвала вавек. Амин.