Свети апостоли Стахије, Амплије, Урван и други с њима
Свети апостоли Стахије, Амплије, Урван и други с њима
Од Седамдесеторице. Свети Стахије би помоћник светом Андреју Првозваном. Свети Андреј га постави за епископа у ВизантијиЗаједно са светим Андрејем подиже цркву у Аргиропољу и сабравши много верних, учаше их спасоносном животу и управљаше паством својом верно и ревносно. После шеснаест година епископовања упокоји се мирно у Господу. Амплије и Урван такође сарађиваху светом Андреју, и од овога бише постављени за епископе, и то Амплије у Лиди, или Диоспољу Јудејском, а Урван у Македонији. Ревносно проповедајући Христа и уништавајући идоле, они изазваше против себе Јелине и Јевреје, и ови их убише; и тако они обојица мученички скончаше за Христа, исплевши себи венац мучеништва. Наркис би постављен од апостола Филипа за епископа у Атини, и пошто истину Еванђеља проповедаше, би стављан на разне муке, и свој апостолски пут заврши мучеништвом. Апелије свети би епископ у Iраклији Тракијској, и многе привевши Христу, он се блажено упокоји. Аристовул, брат апостола Варнаве, проповедао веру Христову у Британији, и тамо мирно скончао.
Тропар (глас 3):Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.
Свети мученик Епимах
Родом из Мисира, у Мисиру се подвизавао, у Мисиру и мученички скончао земни живот. Подражавајући св. Јовану Крститељу удаљи се још као младић у пустињу. Због велике љубави његове према Богу Дух Божји га настави на сваку истину, и без другог учитеља научи га, како се треба подвизавати. Но сазна Епимах, како неверници муче и убијају хришћане у Александрији Христа ради. Па сав распаљен ревношћу према вери оде у град и скруши идоле. Када га незнабошци почеше за то мучити, он узвикну: „удрите ме, пљујте ме, ставите ми трнов венац на главу, дајте ми трску у руке, напојте ме жучем, на крст ме распните и копљем прободите, — то претрпи Господ мој, то и ја хоћу да претрпим.“ У гомили народа, која посматраше мучење Епимаха светога беше и нека жена са једним оком слепим. Она плакаше горко од жалости гледајући бездушно мучење угодника Божјег. И када мучитељи стругаху тело св. Мученика Христовог, прсну крв од њега, и једна кап крви паде на слепо око оне жене. Наједанпут жена прогледа, и постаде јој слепо око здраво као и друго. Тада жена узвикну: „велики је Бог, кога верује овај страдалник!“ По том одсекоше главу св. Епимаху и душа му се пресели у вечиту радост, около 250. год.
Свети мученик Никола Хиоски
Побожан младић и велики ревнитељ вере Христове. Рођен у селу Кириаху на острву Хиосу, где би од Турака мучен и посечен 1754. год., и где предаде Богу душу своју праведну.
Преподобни Спиридон и Никодим
Монаси и просфорници у Печерском манастиру. Спиридон некњижан но знао цео Псалтир на изуст, и чинио чудеса и за живота. Упокојио се 1148. год.
У Божијег свеца Епимаха
У срцу му не имаше страха
Нит од људи нити од ђавола
А још мање од мртвих идола.
Епимах се муци радоваше,
Свог судију подсмехом шибаше.
Умом горе, телом на мукама,
Епимах се окити ранама.
Као Христос хтеде пострадати,
К’о мученик пред Господа стати,
Што желио Бог му доделио.
Још га чудном силом обдарио:
Да болести над људима цели,
Благодаћу људе да весели.
Витез Христов са крсним знамењем,
Драги камен међ’ драгим камењем,
Као звезда Епимах се сјаји —
Такве душе само Христос гаји.
Епимаше, дивни мучениче,
Праве вере славни заточниче,
Молитвама од зла нас одбрани,
Цркву Божју до краја сохрани.
РАСУЂИВАЊЕ
Ако ко не узме крста својега и не пође за мном, није мене достојан, рече Господ (Мат. 10, 38). Св. преп. муч. Тимотеј Есфигменски (29. окт.) био је најпре жењен човек и имао је две кћери. Доцније када се као монах беше решио да пострада ради Христа, и већ приготовљен за пут на страдање, умоли он игумана за благослов, да може свратити у своје село Кисане, те да се види и опрости и са својим кћерима. Игуман му то не дозволи из бојазни, да га тај сусрет са кћерима не разнежи и не одврати од мучеништва за веру. Но село Тимотејево лежало је на путу за Пропонтиду, куда се Тимотеј беше упутио. Када би у своме селу, он срете једнога комшију свога, поразговара са њим и поздрави преко њега кћери своје. Узалуд га позиваше комшија, да сврати и види се са кћерима, и да се одмори. Тимотеј се опрости и журно измаче својим путем. Чуше кћери од комшије за оца свога, па појурише да га виде. И сад се показа један редак и величанствен призор. Кћери јуре да стигну и загрле оца свога, а отац бега од својих кћери, да се не би огрешио о заповест игумана свога. Кћери брзо а он брже. Кћери журе у загрљај родитељу своме, а Тимотеј бежећи од њих жури у загрљај — смрти. Кћери се уморише и очајне вратише, а отац измаче. Пред смрт своју умоли Тимотеј духовника Германа, да сврати у његово село и извести кћери његове о кончини његовој мученичкој. Герман поруку изврши. Турци посеку Тимотеја, и тело му баце у реку, а Герман успе само да узме са мученика једну одећу, с којом дође у Кисане, нађе кћери Тимотејеве, исприча им јуначку смрт оца њихова, и показа им одећу његову.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам чудесно руководство апостола Духом Светим (Дела Ап. 16), и то:
1. како Павле са Силом хтеде из Мизије ићи у Витинију;
2. како им Дух то не даде;
3. како се Павлу у поноћној утвари јави човек из Македоније и позва га да пође у Македонију.
БЕСЕДА
о уверености праведника да не ће умрети
Нећу умријети, него ћу жив бити, и
казивати дјела Господња (Пс. 117, 17).
Ко може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Не ћу умријети, него ћу жив бити — говорио је цар Давид с великом поузданошћу, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети, него ћу жив бити, јер васкрсли Господ темељ је вере наше, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више, много више, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња!
Господе живи, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.